(Из књиге
Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», свезак 3, стр. 18-27, српски језик)
(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστῖνο: «Ἕνα Βλέμμα στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ. 18-27, στὰ Σέρβικα)
По Марку Свето Еванђеље
Τό Κατά Μάρκον ἅγιον Εὐαγγέλιο
Α они отидоше и проповедаше свуда, и Господ
им помагаше, и реч потврђиваше знацима који
су се потом показивали. Амин. (Марко 16,20)
Само један младић, који се од галаме пробудио, бацио је на своје наго тело прекривач, и са прекривачем пребаченим преко свог тела – ствар која, као што је било за очекивати, је изазивала радозналост – изашао је и пратио шта се догађа. Видевши га неко из масе, сматрали су га сумњивим и устремили су се на њега да га ухвате. Тај младић у свом настојању да се спасе, оставио је у рукама гонича прекривач и трчећи се изгубио го у маси. Тако је Христ био напуштен од свих. И питате се? Ко је био тај младић? Кажу да је то био Марко, писац еванђеља.
Марко је био братић Варнавин, постао је познат у кругу мисионарских лица после Васкрсења јер је проповедао Христа, посебно се упознао са Петром, касније, преко Варнаве, се повезао и са апостолом Павлом. Када су апостол Павле и апостол Варнава заједно вршили прво мисионарско путовање на Кипар, и пределе Мале Азије, заједно са њима је био и млади Марко. Али када су Павле и Варнава требали да иду на своје друго апостолско путовање, Варнава је желео да поведу и младог Марка, тада се Павле није сложио. Зашто се побунио апостол Павле? Зато што је видео, да младић није навикао на потешкоће, али можда се није потпуно слагао и са ставом апостола Павла према Јудаизму. Пошто је Варнава био упоран, догодио се разлаз, и Варнава са Марком се удаљио и радио посебно у мисионарству ( Дела 15,39).
То је било веома жалосно, зато што нам представља први пут да се апостолска група дели због једне особе, Марка, ствар коју на жалост видимо да се дешава у историји мисионарских покрета свих епоха, да се деле. Али и те поделе унаточ горчини коју изазивају, завршавају много пута и са неким добрим резултатом, сагласно са богонадахнутим слоганом „А знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро» (Рим. 8,28) То видимо и у прошлом случају поделе. Подела није потрајала дуго. Марко, пошто је постао зрелији и пошто је спознао своје недостатке, поново се вратио Павлу, и са новим одушевљењем је поново радио поред врховног апостола свих народа, који га са посебном љубављу помиње у својим посланицама, препоручујући га већ топло као свога сарадника. У посланици Тимотеју, апостол Павле сматра Марка веома корисним за службу еванђеља ( Тим.4,11).
Након мученичке смрти апостола Петра и Павла, Марко који је био много научио од њих двојице, ишао је сам у мисије и завршио је у Египту, где је саградио прве цркве. Из тог разлога, као што је патријаршија Константинопољска под заштитом апостола Андреја, тако и патријаршија Александријска спада под заштиту светог Марка.
Марко, иако није био један од дванаест апостола, али је живео у атмосфери прве Цркве и повезао се са апостолом Петром, од кога је и добио детаљне поуке о учењу и деловању Господа нашег Исуса Христа. Последично Еванђеље по Марку би се требало звати Еванђеље по Петру. Вредно је помена, иако је Марко уско био повезан са апостолом Петром, утолико није пропустио да наведе у свом Еванђељу догађај о тродуплом одрицању од Христа од стране апостола Петра у освит зоре Великог Петка. Тај најтежи грех је сапрао Петар, као што знамо, са сузама свога покајања. Чувени цитат: „ Изашавши плакаше горко» (Матеј 14,72).
Марко је био Римски грађанин, познавао је добро римски језик, као што се види из многих речи које користи у своме еванђељу. Намера еванђеља по Марку је била да упозна Христа са свима људима, посебно са Римљанима. Матеј је писао еванђеље за Јевреје доказујући да је Христ, Месија о којем говоре пророчанства, Марко желећи да их убеди да је Христ сами Бог који се очовековечио, наводи углавном чуда Христова. О! Чуда која наводи еванђеље по Марку, као и друга еванђеља су многа. Христ је излечио оне који су били обузети злим духовима, који су у оно време показивали посебну активност осећајући да им се ближи крај. Излечио је Петрову ташту од високе температуре. Лечио је непокретне. Излечио је човека који је имао суху руку. Излечио је глувонемог. Излечио је слепог. Излечио је жену која је крвоточила. Излечио је десет губавих. Излечио је… Чуда која је чинио не само над људима, али и над бездушним царством природе. Претворио је воду у вино. Благословио је мреже рибарске и напуниле су се рибом. Умножио је пет хлебова и нахранило се мноштво народа. Умирио је јак ветар, од кога је брод био у опасности да буде потопљен, и настао је мир. Осушио је неплодну смокву. Осим ових чуда учинио је и још многа друга чуда. Васкрсао је кћерку Јаирову, сина удовице из Наина и Лазара који је био мртав четири дана. На крају је учинио највеће од свих чуда, васкрсао је и сам из мртвих.
Чудновато је да после Васкрсења и апостоли, само са позивом имена Господњег су чинили чуда, као што бележи последњи стих еванђеља по Марку:» Α они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали. Амин„ (Марко 16,20).
***
Упитаћемо вас, да ли постоји нека друга религија у којој се чине чуда, као у хришћанству? Чуда су печати, који потврђују да је наша вера света. И требало би – после свих тих чуда – сви људи, старијих и млађих, да поверују да је Христ очовековечени Бог, да у њему постоји непроцењива сила са којом се врше ти натприродни догађаји.
Али на жалост, у Христово време су постојали писари и фарисеји, који нису веровали у Христа, него су га клеветали, вређали и на крају га разапели, затварајући своје очи пред пресветлим светлом његовог учења и чуда, тако и данас постоје људи, који колико чуда и да виде не верују, већ настављају да остају у свом неверју и атеизму. То неверовање је највећи грех. Јер је дошао Христ у свет а они су замрзили светло, „јер су зла њихова дела» (Јован 3,19). Господе избави нас од такве неосетљивости и заслепљености.
