Став поглавара Српске православне цркве – почев од Светога Саве па све до 1959. године и маја месеца 2022. године када је додељен Томос цркви непостојећег, односно скрпљеног имена – био је став сабирања, а не растакања. Таквим Томосом, који слови на неодрживо име – „Македонска православна црква – Охридска архиепископија“ Српска православна црква:
- противречи сопственим саборским одлукама, донетим раније у вези са истим питањем;
- гази канонска права постојећег архиепископа Јована, коме је патријарх Павле издао Потврду (Пбр. 172 од 24. маја 2005. године) о томе да је изабран „за Архиепископа охридског и Митрополита скопског, Председника Светог Архијерејског Синода аутономне Православне Охридске Архиепископије и Поглавара исте“. У образложењу те Потврде пише, између осталог: „ На основу тачке 5. Споразума о васпостављању црквеног јединства, потписаног у Нишу 17. маја Лета Господњег 2002. и потом одобреног од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (АСбр. 38/ зап. 16 од 22. маја 2002. године) и Извештаја Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеског и повардарског Господина Јована, Нашег егзарха за све Епархије Православне Охридске Архиепископије, Бр. 41 од 2. марта Лета Господњег 2004. о конституисању Светог Архијерејског Синода поменуте Архиепископије и избору Председника Светог Архијерејског Синода исте, овим званично потврђујемо избор Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеског и повардарског Господина Јована… за Архиепископа охридског и Митрополита скопског… Настојски објављујемо и до знања стављамо свима да после ове наше потврде, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован јесте канонски и законити Предстојатељ Охридске Архиепископије, аутономне Православне Цркве у оквиру Српске Патријаршије, и да сви треба да га као таквога признају и уважавају“.
- признаје, после више деценија, да је звана „Македонска православна црква“ била права, канонска, а не политичка творевина и, као таква – неканонска и расколничка:
- негира догматско учење о томе да архијереји на Сабору одлуке доносе по надахнућу Духа Светога;
- нарушава начела црквеноканонског устројства, поретка и саборности услед притисака светских моћника, нарочито Америчке администрације;
- поступа слично поступању цариградског патријарха Вартоломеја који је Томосом „Украјинској православној цркви“ продубио подељеност и крвопролиће у Украјини.
Због свега тога, основано следе питања: Који је стварни домет, и какве ће последице имати поменути Томос Српске православне цркве „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, гледано наспрам Цариградске патријаршије, Косова и Метохије, Албанске архиепископије, Црне Горе и даље? Јер, православне вернике на Косову и Метохији од времена насилног отцепљења те области од Србије, цариградски патријарх види као дијаспору која му, наводно, припада; Албанска архиепископија рачуна да на те крајеве протегне своју јурисдикцију, док Америчка администрација ради да се Црна Гора истргне из јурисдикције Српске православне цркве као што се истргла јужна српска област, названа Македонија, недавно названа – Северна Македонија. Такви томоси не само да противрече устаљеном саборном црквеноканонском устројству, него и дробљењу држава кумују зато што у себи садрже црквенополитичке назнаке.
Као што су „Македонци“ проистекли из широког географског појма – Македонија (а познато је да је још из времена класичне Грчке на питање: „Ко су Македонци?“, уследио лаконски одговор: „Македонци су Грци“ (Μακεδόνες Έλληνές είςί), тако су из уског географског појма – Црна Гора, проистекли „Црногорци“ као нова нација којој је вековима било једно име – Срби.
Новопојављени етнофилетизам „Македонаца“ и „Црногораца“ је, дакле, одраз цепања Српске православне цркве услед цепања Српских земаља.
Противречне одлуке и „томоси“ патријараха о одређеном црквеном питању пре говоре о нечијој самовољи, а не о догматском и црквеноканонском учењу по којем се одлуке на сабору архијереја доносе надахнућем одозго – Духом Светим; никако под утицајем нечијих геополитичких и геостратешких циљева.
Најновији „томоси“ – за „Украјинску православну цркву“ и „Македонску православну цркву – Охридску архиепископију“ нису ништа друго до неканонско поступање попут давнашње штетне праксе, као што је била она коју је, на пример, спровео цариградски патријарх Јеремија I (1522-1545). Овај је, наиме, синодском одлуком 1530/1. године игнорисао и укинуо постојање Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије. У тој одлуци пише, између осталог:
“ Έπεί δέ καί χρυσόβουλλα βασιλικά εύρίσκονται παλαιγενή, δηλοποιοΰντα άπασαν τήν τοϋ Πεκίου ένορίαν σύν τή Σερβία γνησίαν είναι τής άρχιεπισκοπής τών Αχριδών, καί ή μετριότης ήμών, κατά τήν περίληψιν τών δηλωθέντων γραμμάτων, γνώμη συνοδική ορίζει καί άποφαίνεται ϊνα το Πέκιον καί άπασα ή της Σερβίας ενορία ύπάρχωσιν υπό την χεϊρα της άγιωτάτης άρχιεπισκοπης Αχριδών, καθώς καί απ’ άρχης καί έως τοΰ νυν ύπετάσσοντο (Пошто се, пак, и прастаре хрисовуље налазе, које обелодањују да је цела Пећка патријаршија, са Србијом, законита /област/ Охридске архиепископије, и наша смерност, сагласно садржини назначених грамата, по синодском мишљењу одређује и одлучује да Пећ и цела област Србије буду под управом најсветије Архиепископије Охридске као што су и од почетка па до сада биле потчињене…)“. (Видети: Миодраг М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Дечје новине 1986, 147-152; 166 -169; исти: Одабрани радови у шест књига, Књига друга, Спиридон Пећки, IV патријарх српски (1379 – 1389), Београд 2022, 145-147).
Пренаглашени етнофилетизам појединих цариградских патријараха, попут најновијег који је изустио Вартоломеј атинском архиепископу Јерониму: „Крв није вода“, узрочник је свих других етнофилетизама, што је противно поимању природе Цркве Христове и саборности у њој.
Недавним давањем Томоса „Македонској православној цркви –Охридској архиепископији“ Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу са патријархом Порфиријем, посредно иде наруку онима који све учесталије оспоравају каноничност додељене аутокефалије Српској православној цркви. Ради тога се у Цариградској патријаршији и на Светој Гори, али и међу појединим српским епископима, који следе стопама појединих себичних цариградских патријараха, уместо да следе стопама Светога Саве, све израженије, и превасходно, обележава година хиротоније архимандрита Саве (Светога Саве) у достојанство епископа, односно архиепископа, а не година додељене аутокефалности. При томе, превиђа се чињеница да 1219. година не може бити година добијене аутокефалности, нити година Савине хиротоније у епископско достојанство. (О томе в. Миодраг М. Петровић, Одабрани радови у шест књига, Књига четврта, Београд 2013, 47-53; исти, Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Дечје новине 1986, 45-80).
О такозваној „Македонској православној цркви“ ава Јустин Ћелијски је 1959. године изговорио и написао речи осуде, које већма важе за недавно издати Томос „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“: „Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени су и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове“. Те 1959. године није се радило о додели аутокефалије, него аутономије Македонској цркви.
Десет година раније (1949), на вест да се у Федеративној Народној Републици Југославији образују две нове народности – „македонска“ и црногорска“ и да је „Савез удружења православног свештенства ФНРЈ“ такву комунистичку творевину подржао, огласио се Свети владика Николај Жички оштрим речима осуде:
„Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији, и то српску, хрватску, словеначку, црногорску и македонску! Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник.
Како може и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора – за нацију? Јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или из Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд. Још је тежи случај са признањем ‘македонске народности’, што може да призна само неки суновраћени свештеник…“
Томосом, који је издала Српска православна црква „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, дакле, омогућава се Охридској архиепископији ширење на штету и постојање Српске православне цркве.
Да би томоси, који су додељени новоназваним црквама – „Украјинској православној цркви“ и „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ имали пуну важност, морају бити САБОРНО прихваћени и признати од свих помесних православних цркава. Ове нису федералне јединице, већ све заједно чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву, у којој, поред апостолског прејемства, мора да постоји догматско и канонско једногласје, изражено и прихваћено САБОРНО. Онако како су Свети апостоли поступали: „Јер угодно би Светоме Духу и нама…“ (Дела ап. 15, 28). Уместо тога, из садржине поменутих томоса назире се: „Јер угодно би нама и Светоме Духу“. Таквим приступом не постиже се оно што је апостол Петар написао: „Да се вриједност ваше вјере, драгоценија од злата пропадљивога, но огњем испробанога, нађе на хвалу и част и славу када се јави Исус Христос“ (1. Петрова посланица 1, 7).
Све док све помесне православне цркве, као Једна Света Саборна и Апостолска црква, САБОРНО не прихвате поменуте томосе, они немају црквеноканонску пуноћу и, као такви, ништавни су. Другим речима, дакле, томос о аутокефалности, издат од помесне православне цркве као мајке, да би био важећи, мора да буде САБОРНО прихваћен од свих осталих, без изузетка, помесних православних цркава на свеправославном САБОРУ.
Ако политички или неки други дубљи разлози не омогућавају да се одржи свеправославни сабор, у том случају, томос о аутокефалији, додељен од мајке цркве некој новооснованој помесној православној цркви, да би постао пуноважан, понављам: мора бити једногласно прихваћен, без изузетка, од свих аутокефалних православних помесних цркава.
Наведена два најновија томоса лишена су таквих предуслова и, као такви, никакво добро не могу произвести. Последице које из њих проистичу потврђују оно што је изустио Свети Јован Златоусти: „Чему почетак није добар, и остало је за одбацивање“, или оно што су мудри канонолози изрекли: „Грбаво правило грбавим чини и оно о чему прописује“ (O скамвос канон скамва пии ке та канонизомена).
