(Из књиге Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», књига 3, стр. 48-57, српски језик)
(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστίνου Καντιώτου:
«Ἕνα Βλέμμα στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ. 48-57, στὰ Σέρβικα)
5. Дела апостола
„и бићете ми сведоци,
до краја земље
(Дела. 1,8)
Драги моји, пета књига Новог завета јесу Дела апостолска. Писац је апостол Лука, који је и писац трећег Еванђеља по Луки.
Књига се зове „Дела» а не „ Дело», јер као што су приметили изучаваоци не садржи појединости свих догађаја из живота и деловања апостола, али само неке од њих,посебно од врховних апостола Петра и Павла, што је било довољно да нам да једну живописну слику прве Цркве.
Књига је историјска. Лука се доказао као одличан историчар. Као што је приметио неко од новијих теолога, прво и главно својство историчара је истина. Све што говори историчар, треба да је истина. И као што су доказала одређена археолошка истраживања, све што говори Лука са лепим језиком, одговара потпуно стварности. Имамо за пример путовање апостола Павла у Месолонг, које се описује у 27-мом поглављу Дела апостолских, где је описано како се брод умало није потопио, као што наводи искусан морепловац, са појединостима, потврђује се да тај опис није ствар фантазије, већ опис једног стварног догађаја, који је доживео Лука путујући заједно са апостолом Павлом. Веродостојност писца се доказује у неким тужним догађајима, који су били облаци у светлим апостолским периодима ( као што су на пример: Ананијина и Сапфирина лаж, о удаљености имеђу Павла и Варнаве), не прећуткују се, али се описују са појединостима.
Повод писања ове важне књиге, као и за писање трећег Εванђеља, био је неки владар по имену Теофил, који је изразио живахну жељу да сазна нешто више о животу и деловању Христовом и деловању прве цркве. Дела описују углавном, као што смо рекли, живот и деловање двојице врховних апостола Петра и Павла, Петра у првих 12 поглавља, и о Павлу у преосталих 16 поглавља.
Шта се тиче садржаја књиге, имамо за рећи следеће, да Дела се започињу са описом Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, који узвисујући се на небо ка небеском Оцу, је благословио ученике и дао заповест, пошто приме Дух свети, да проповедају Еванђеље до краја света. У наставку Лука нам прича како се догодио избор новог ученика, Матеја, који је дошао да замени Јуду који је постао издајник Христа. Прича нам затим о задивљујућем догађају Педесетнице, када је Дух свети, у облику ватрених језика, сео на главе ученика, који су под његовим утицајем приказали чудновату промену у мисли, срцу и свом језику, и са великом силом су почели да проповедају на свим језицима величанственост Божију. Зечеви су постали лавови! Петар, који је као што знамо порекао Христа, сада пред хиљадама народа проповеда са хроброшћу и од тога народа три хиљаде су поверовали, крстили се и сачињавали су прву Цркву. Том броју се придружују непрестано нова мноштва. То запањујуће умножење је изазвало завист и отпор Јудејаца. Али Петар је наставио неустрашиво проповед.
У наставку се описује мучење првомученика Стефана, један од седморице ђакона, који је био изабран да служи хришћанима у материјалним потребама. Толико је била велика љубав међу првим хришћанима, да су све имали заједничко и живели у једној идеалној симбиози, која је изазивала чуђење.» То је моје» и „ то је твоје» није се чуло, живели су као анђели. Много касније Лука нам прича начин на који се Павле придружио хришћанима. Прво је био фанатични гонич хришћана, али када је чуо глас Христа: „Саул,Саул, зашто ме гониш?» (Дела 9,4) променио се и постао главни апостол.
Пошто свети писац нам прича о деловању апостола Петра, који није проповедао само међу Јудејцима него и идолопоклоницима, почиње да нам прича о деловању апостола Павла. Павле пошто се појавио у Јерусалиму и причао са Јаковом и другим духовним вођама Цркве, започео је да обилази цео свет. Његово путовање је трајало око 30 година. Као што наводи свети Јован Златоуст, Павле, као други златни орао је полетео целом васељеном и пренео свуда поруку еванђељску. Да се писао дневник са свим појединостима деловања апостола Павла, требале би се написати предебеле књиге дневника. Али као што смо већ на почетку текста навели, богонадахнути писац описује само један део од тога, са намером да Теофил – али и било ко касније буде читао да буде убеђен, да после Педесетнице Дух свети је био онај који је просветљавао мисли, грејао срце и ојачавао вољу, да проповедају Павле и остали апостоли величанственост Божију и да врше чуда, од којих је највеће брзина ширења еванђеља до сва четири краја света. Због тога у Делима апостолским описују се четири апостолска путовања која је спровео Павле, да посети најважније центре старога света, као што су били градови у Кипру, М. Азији, Филипи, Солун, Верија, Атина, Коринт и Никополис. На крају у време Нерона, апостол Павле је био оковима везан и одведен у Рим, у престоницу Римског царства, где је поднео мученички крај.
У Делима апостолским нису само описани трудови, патње и мучења, која су поднели апостоли, али чуда која су чинили. Садрже и опис неких богонадахнутих говора који су били изречени. Те говоре вам посебно препоручујем да изучавате, драги моји. Јер оно што су рекли они свештенопроповедници, свети апостоли, нису то рекли само за људе у време Дела апостолских, рекли су за све нас, за људе свих других доба, као грешници имамо потребу избављења.
Онај ко изучава те говоре, да у њима су варнице духа Светога. Неки од тих говора су следећи:
- 1. Говор апостола Петра у време Педесетнице (Дела 2,14-36).
- 2. Говор првомученика Стефана за време његовог суђења (Дела 7,1-53).
- 3. Говор апостола Павла на најважнијој говорници старог света, на Ареопагу (Дела 17,22-31).
- 4. Опраштајући говор апостола Павла од свештеника Цркава у Ефесу и у Милиту (Дела 20,18-35).
- 5. Говор апостола Павла Јудејском народу на степеницама римске касарне у Јерусалиму када је ухваћен. (Дела 22, 1-21).
- 6. Говор апостола Павла у сужањству пред владарем Феликсом (Дела 24,10-21) и царем Агрипом (Дела 26, 2-23).
Драги моји! Све што је Господ наш Исус
Хрис поручио апостолима о проповеди у време његовог вазнесења, апостоли
су извршили, посебно апостол Павле. Проповедали су без престанка.
Проповедали су уз потешкоће и опасности. Посведочили су своју проповед
са својом крвљу. Мало апостола, без оружја, али са јединим оружјем
прејаком речју Божијом, основали су свуда цркве.
У том огромном делу апостоли као сарадници су имали мушкарце и жене,
који иако су били сиромашни и радили да би преживели утолико њигово
занимање их није исцрпило, већ су за своје главно дело имали проповед
еванђеља. Где и да су се нашли, проповедали су Христа. Проповедали су га
углавном са својим светим животом који је освојио свет. Сваки од тих
хришћана је био један мали апостол.
Ако сада из онога славнога доба бацимо један поглед на савремено стање,
посебно на стање Цркве Грчке, питамо се: „Да ли ћемо видети такву
мисионарску ревност»? Као што је рекао један светитељ у новије време,
сви заједно данашњи теолози и свештеници не могу се приближити нокту
апостола Павла!
Нека Дух свети, који је просветлио апостоле, просветли и укаже нова мисионарска лица, да проповедају чедно еванђеље Христово до крајева не само грчке земље али и до целе васељене.
