(Из књиге Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», књига 3, стр. 176-184, српски језик)
(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστῖνο: «Ἕνα Βλέμμα
στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ.176-184, στὰ Σέρβικα
18. Филимону посланица апостола Павла
„Не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по телу и у Господу (Филимон 1,16)
Драги моји, осамнаеста књига Новога завета јесте Саборна посланица апостола Павла Филимону. То је најмања посланица апостола Павла, писана је у следећим условима.
Апостол Павле се налазио у затвору у
Риму у време његовог првог затварања. Унаточ свом ограничењу, због
трпељивости стражара имао је прилику да прима посете у својој ћелији, да
поучава и да пише посланице. Један дан га је посетио неко по имену
Онисим. Онисим је био роб у фамилији Филимоновој. Филимон је био
становник Коласе у М. Азији. Његову кућу је посетио апостол Павле. Тамо у
Филимоновој кући Павле је упознао и Онисима. Онисим се показао као
неверан слуга, крао је у кући Филимоновој, и бојећи се последица својих
дела, побегао је у Рим. У ту велику метрополу, због мноштву људи који су
се тамо сакупљали са сваког краја света, могао је остати непознат и да
избегне хапшење. У Риму се дакле налазио Онисим, затражио је да види
Павла и видео га је.
Томе одбеглом робу Павле је показао много љубави.
Да бисмо ценили ту љубав према одбеглом Онисиму, треба да имамо у виду
шта значи бити роб у време идолопоклонства пре Христа. Као што смо и у
претходној краткој проповеди већ рекли, роб је био ускраћен за било
какво људско право, сматран је животињом и горим од животиње. Његов
власник је могао да га купи и да га прода када је желео, да га бичује до
смрти и да га убије. Робова је у то време било свуда. Чак и у тој Атини
која се сматрала градом просвете,заната и наука, било је 400 хиљада
робова, од тога слободних људи 27 хиљада! Можда је у Риму, престоници
Римскога царства било другачије стање? Када је писана посланица
Филимону, робови су били у већини. Један Римски племић могао је да има у
своме поседу 10, 100, 1,000, 2,000, 3,000 робова, који су радили
најтеже радове без икаквог одмора, под претњом бичевањем. Ако је тада
неки роб побегао и потом био ухапшен, опечатили би га, утискивали су са
ужареним гвожђем једно карактеристично слово.
Један такав роб је био Онисим. Међутим Онисим је пронашао одмор својој души поред апостола Павла. Са поукама и пре свега са сузама Павловим, Онисим се покајао и променио. Био је толико захвалан Павлу због његовог спасења, да је убудуће желео да остане поред њега, да служи затвореном апостолу. Али Павле није желео да га задржи без Филимоновог знања. Али како да се врати назад? Скривио је, и сада се бојао. Зато је Павле написао Филимону препоручену посланицу, са темом повратка Онисима, да орасположи Филимона према своме одбеглом робу.
Та мала посланица је један дијамант у светској филозофији. Показује најчеднија и најузвишенија осећања истинске љубави. Сија од узвишених идеја, потпуно непознатих старом свету, јер је у то време и филозоф Аристотел мислио да су неки људи рођени као господари а неки као робови!
* * *
Садржај ове посланице је следећи.
1. На почетку Павле упућује топли поздрав Филимону, његовој супрузи Апфији, његовом сину Архипу и свим оним хришћанима који су сачињавали његову кућну цркву, и жели, благодат и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа да је са њима. Себе овде Павле назива сужњем Христовим. Као такав сужањ треба да тежи љубави и поштовању. Као што смо написали у прошлој проповеди, окови Павлови су били непроцењиво вреднији од тешких царских и краљевских круна са драгим камењем (Тит. 1-3).
2. Апостол Павле издражава захвалност Богу, јер, као што је обавештен, вера Филимонова није мртва, издражава се са делима љубави према Христу али и према браћи, дела која „умирују срца светих» (Филим. 1,4-7).
3. Са много обазривости апостол започиње тему, због које је написана посланица. Ја, стар и сужањ за Исуса Христа, те молим за једно моје духовно дете, које сам са мојом поуком и мојим сузама родио у затвору. То је Онисим! Знам да ти је учинио неправду. Али сада уз помоћ Божију се много променио. Био је некада некористан, док је сада веома користан, колико за мене толико и за тебе (Филим. 1, 8-12).
4. Љубазнога Онисима бих желео задржати поред мене да служи мојим потребама. Ову Онисимову причу, драги Филимоне, треба да видимо са високе позиције. Налази се и она у плану божије промисли. Отишао је од тебе и био далеко дошао. Стигао је до Рима и посетио мене сужња, којега је некада видео у бољим данима. Да ли је то случајност? Сигурно не. Сада се Онисим враћа са новим могућностима. Усуђујем се, Филимоне, да ти препоручим да га прихватиш сада не као роба, већ као брата и још више, као мене истога. Која величина љубави! То што говори Павле нас наводи да се сетимо Христа (Мат. 25,40) где говори ако нешто добро учинимо својој браћи да је то исто као да смо истом Христу помогли (Мат.25, 13-16 ).
5. Иако те је са својим крађама Онисим оштетио економски и немогуће је да ти врати суму коју ти је украо, да сматраш тај дуг као мој дуг. Забележи на мене тај дуг, и обећавам ти да ћу се побринути да ти се одужим. Треба, ипак, о Филимоне, да знаш да је тај материјални дуг мали, ако неко жели да га упореди са духовним дугом који ти имаш према мени као твоме учитељу, који уз помоћ Божију те је избавио из мрака идолопоклонства у слатко светло хришћанске вере и живота (Филим. 1, 17-20).
* * *
Драги моји! Много нас дира та мала посланица апостола Павла. Вреди много више од дебелих књига које су написали разни филозофи и социолози, покушавајући да открију недаће које очекују човечанство и да реше социјални проблем. Да ли су га решили? Унаточ свој помпезној издражајности и њиховим обећањима, да ће успоставити рај на земљи, укидајући сваки вид ропства, ропство у 20-том веку, са атеистичким проповедима о дивљој мржњи, појавило се под новим облицима, окрутнијим, као што то описује Толстој у својој књизи: „Савремено ропство». Да је Толстој живео у време атеистичких искључивих власти, уплашио би се и написао би и другу књигу.
За решење друштвеног проблема ће се пронаћи одлично решење ако се до последње појединости друштвеног живота испуни,Еванђеље Христово, које грандиозно проповеда, да у лицу и најбезначајнијег човека на свету, треба да видимо брата. Да, Само Христос је ослободитељ душа и тела, и њему приличи слава, част и држава у све векове.
