6. Римљанима посланица апостола Павла
„Ако ли се неке од грана одломише,
и ти, који си дивља маслина, прицепио си,
се на њих и постао заједничар корена и сокова
маслинових…» (Римљ. 11,17)
Поставља се питање: „ Одакле су се нашли хришћани у Риму пре него што им је проповедао неко од апостола?» Одговарајући на ово питање као што нам причају Дела апостола, када у дане Педесетнице је дошао Дух свети, у Јерусалиму су се налазили Јудејци из Рима, који су дошли тамо из поклоничких разлога. Били су очевидци и сведоци онога великог чуда. Од њих неки су поверовали у Христа и , када су се вратили у Рим, сачињавали су прво језгро цркве Рима. Али осим тих Јудејаца, због трговачких послова и других случајева су многи путовали у Рим. Међу њима су били и људи који су поверовали у Христа. Ти верници, пуни ревности – као што су тада били хришћани, јер, као што смо рекли у прошлом говору, као главни задатак су имали ширење хришћанства, дошли су и у Рим , и са њиховим учењем и примером су пренели светло еванђеља. Не мали број хришћана су били робови који су служили у великим дворцима и палатама и њихово одлично понашање их је издвајало, да су госпође и господа, који су обожавали идоле, постајали хришћани, као што се види у прелепој књизи „Фавиола».
Тим првим хришћанима Рима, од којих су неки долазили од Јудејаца, а неки од идолопоклоника је писао Павле, Римљанима посланицу. То је његова највећа и најважнија посланица. Названа је и Еванђеље по Павлу, основно упутство за хришћанство. Према дубини истине превазилази сваку другу књигу. Један поштовани проповедник Еванђеља је предлагао својим слушаоцима да науче напамет ту посланицу.
Покушајмо у овом малом говору дати кратак опис те посланице.
1. Посебан утисак оставља почетак ове посланице, у којој Павле осећајући своју одговорност, пише:» Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима» (Рим.1,14). Као неко ко има велику одговорност што настоји на сваки начин да је испуни, тако и Павле има потребу да испуни своју одговорност,дакле да проповеда Еванђеље свима људима где год да живе. Желео је да проповеда Еванђеље, које је „сила Божија на сапасење свакоме који верује» (Рим. 1,16).
2. Еванђеље је неопходно колико за Јудејце толико и за идолопоклонике. За Јудејце иако се сматрају изабраним народом и ако су преузели писмено закон, десет божијих заповести,утолико нису пронашли спасење. А за идолопоклонике јер иако су имали неписани закон, глас савести, видели су у свој творевини сву снагу и премудрост Ствараоца, утолико су се налазили у незнању. Неизоставно сви, и Јудејци и идолопоклоници су се налазили у власти греха, који је преовладао светом. Грех као преступ писаног и неписаног закона, је био сличан мору, које под дивљим таласима је све њих прекривало и потапало, Јудејце и идолопоклонике. Сви су били утопљени у њему, небитно на којој дубини се било ко налазио. Тако су грешници свих векова били потопљени на дубини океана греха, и сами се нису могли спасити. Као дављенику био им је потребан неки спасиоц и избавитељ, да их привуче и да их извуче из дубине греха (Рим. 3,9,29-30).
3. Павле бележи још један свој закључак у посланици Римљанима. Почетак греха јесте преступ првостворених Адама и Еве. Кроз Адама грех је ушао у људску природу и из генерације у генерацију се умножавао и достигао величину неке реке, која је преплавила све (Рим. 5,12).
4. Још једно мишљење апостола Павла јесте да је грех добио такву снагу, да сваки човек запомаже под његовом тежином, док прижељкује добро, утолико буде преварен нагоном зла и чини зло. Непрестано се бори између добра и зла, рекао би да у дубини његовог срца постоје два човека са супротним мишљењима. Страшна драма настаје у срцу човекову и чује се његов дубоки уздах: „Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?»(Рим. 7,24).
5. Друго мишљење апостола Павла је да човек упркос свој својој снази и памети није могао да сломи окове греха и да се ослободи, то је успео само један и једини, Христос. Христос својом светом крвљу је очистио људску природу од њеног греха, јер су уништили њену лепоту, и спасао човека. Средство да би човек добио то спасење је чврста вера у Христа, вера која треба да се издражава са делима добрим и животом светим. Живо издражавање вере кроз освећење свих делова тела, јесте савршена жртва. Ту жртву препоручује Павле говорћи: „Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење» (Рим. 12,1). Дакле, хришћанине, ти који си спасен крвљу преузвишене жртве Христове по његовој божијој милости, да чуваш своје тело од сваког греха који бива или са очима, или језиком или са било којим делом твога тела или са твојим целим телом. Тада приносиш тело твоје као жртву живу и угодну Богу.
6. Још једно мишљење апостола Павла. Није Адам један нови и један стари. Стари Адам, првостворени, са преступом воље Божије је потопио човечанство у блато греха. Други Адам, нови, Господ наш Исус Христ, са својим светим животом и предивним учењем је узвисио човека на висине врлине и светости. Први Адам је оснивач старога света, нови Адам је оснивач новога света у Христу ( Рим. 5,12-19) и (А Корић. 15,45-49).
7. Павле осећа да је Христ доброчинитељ човечанства као нико други и, не налазећи рећи да изрази своје дивљење, узвикује: „ О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! (Рим. 11,33). У неком другом делу своје посланице издражава дубока осећања захвалности Спасиоцу Христу, говори да ни једна сила не може да га одвоји од љубави Христове. Послушајте како се издражава: „ Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба,или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем „(Рим. 8, 35-39).
8. На крају Павле, ожалошћен због окрутности, коју је показао јудејски народ према Христу, баца један поглед на њихову будућност, и износи једно пророчанство, сагласно са којим и Израиљ ће поверовати у Христа, а његов повратак ће бити почетак једног новог периода у историји човечанства. (Рим. 11,11-32).
То су главна размишљања апостола Павла у његовој посланици Римљанима. Идеје? Не! Нешто узвишеније. То су истине. То су темељне догматске и моралне истине, а њихов велики проповедник је апостол Павле.
* * *
Драги моји! Завршићу са једном сликом коју наводи у својој посланици апостол Павле. Желећи да представи живописније, колико необразован и неплодан је био стари свет пре Христа, назива идолопоклонике дивљим дрвећем. Тачније говори им: Ви сте дивље маслине! Дивље маслине када примају прскање од земљорадника, тада на мистичан начин дају добре плодове, и дивља маслина постаје питома маслина. То је једна слика предивног преображаја који је свету донела вера у Христа.
На жалост као дивље маслине су завршили и неки политичко – економски системи са којима се влада државама. Неке друге дивље маслине су поједини људи. Дивље маслине, неплодно дрвеће, смо сви. Шта нам је потребно? Вакцина? Вакцина главна је једна и једина Еванђеље, вера у основе истине, коју је проповедао апостол Павле и коју наставља проповедати наша црква.
